Pariz, avgust.
Sparno i dosadno popodne, pusto kao i u bilo kom delu ove planete, svi su na nekim obalama, na nekim putovanjima, godišnjim odmorima koje su jedva dočekali, a opet i ovako pakleno sparan, užarenog asfalta i pust, ovo je pust i sparan Pariz.
Ovde možeš imati osećaj da i ulice plešu sa tobom, drvoredi sviraju muziku prirode. Par koji prolazi pored tebe je odeven kao da je izašao sa snimanja Kazablanke, zagrljeni jedno drugome govore u stihovima.
Sećam se kada sam došao te '54. od francuskog sam znao samo Oui.
I to je tada bilo dovoljno, dovoljno da na poziv prijatelja Francuza da dođem u Pariz, da bi imao posao za mene, odgovorim sa Oui.
Moje dobro znanje engleskog, stečeno najviše u američkim filmovima je bilo dovoljno za prvobitnu komunikaciju, ali, u svakoj zemlji te više cene kada naučiš njihov jezik. Ili makar pokažeš da ti je stalo, da imaš volje da ga naučiš.
Tečaj učenja jezika je išao svojim tokom, učio sam postepeno, a olakšalo mi je učenje to što sam tu, bilo mi je važno da čujem reči na govornom području, gde mogu svakog dana makar ponešto izgovorim, da li to bilo u dućanu na ćošku, da li na šalterima, da li u kafani u prizemlju zgrade gde bih svratio na bokalčić vina i slušao Francuze, Parižane kako pričaju.
Iako ih većinu stvari baš ništa ne bih razumeo onda, pomagalo je da čujem reči, da slušam način na koji ih izgovaraju, da upijam u svest i u podsvest dikciju, intonaciju, zvuk i ton francuskog jezika.
I divio sam se koliko lepo zvuči, koliko je bilo lepo slušati sve te ljude kako pričaju za susednim stolovima, iako nisam razumeo skoro ni reč.
Svake večeri su se za tim stolovima mogli videti veliki pesnici ili pisci, jedna poznata glumica, pa veoma cenjena kreatorka ženske odeće, poneki političar, princ iz jedne bliskoistočne zemlje, vladar severnoafričke, princ Luksemburga, kao i neki mladi revolucionar iz Južne Amerike, izvesni Ernesto.
''To je Pariz, mon ami, možeš videti prinčeve i princeze u kafani, u parku.'' - govorio bi moj rođak, koga sam ponekad isto viđao, koji s obzirom da se rodio tu, nije baš najbolje znao srpski, pa je umeo da ubaci francuske reči za one koje nije znao na srpskom.
I stvarno si mogao videti bilo kog svetski poznatog čoveka u Parizu, pa čak i biti komšija u zgradi, voziti se zajedno u starinskom liftu sa mehanizmom iz 19. veka koji je perfektno funkcionisao.
Moje vino i oblaci od dima cigareta su mi bili jedini boemski drugari, bar dok nisam naučio francuski toliko da sam mogao ravnopravno da komuniciram sa svim tim zanimljivim ljudima.
Uživao sam u tim večerima jer su bile filmske, bile su kao iz filmova koje sam gledao kada nas odvedu u bioskop jednom nedeljno mog mlađeg brata i mene.
Često pomislim na moj Voždovac i brata, majku, zamislim kako bih svakog meseca dolazio u posetu da sam bogat kao neki princ, a ovako već tri godine jedva imam za garsonjeru, jedan sako za sunčane dane, jedan za hladne, hranu i malo vina uveče.
Tamo, u domovini, nisam imao ni to, jer nisam hteo da budem član partije. Prezirao sam sve to.
Nisam mogao imati posao zbog toga, a to je samo još veći inat izazivalo u meni.
Tada me trgne konobarica blaženog osmeha, pitanjem ''Jeste za još vina, monsieur'' i moja nostalgija poteče iz misli u bokal, iz bokala u čašu, a onda se vrati u mene... I tako svako veče...
Nostalgija, ta velika reč isprepletana snažnim emocijama, čak i ona lepše zvuči na francuskom.
Nostalgie, nostalži...
Нема коментара:
Постави коментар