Matine u Savamali

  Tog jutra je na Kosančićevom vencu sve bilo kao da je neki veliki praznik, onako, bilo je baš sunčano i svi su nekud žurili.
  Tako oduvek pamtim praznike, nekako je uvek sunčano i svi mogu obući nove stvari.

  Krenuo sam ispod Brankovog da prošetam Bebu, predivnu ženku labradora koju sam dobio prošle godine od bivše devojke.
  Samo je pozvonila jednog jutra i rekla: "Evo, poklanjam ti je, meni moji ne daju da čuvam psa u stanu i nemam gde sa njom. Znaš kako su neumoljivi."
  Ne bi ona poklanjala da je nešto što bi joj trebalo naravno, ipak je to bivša.
Ali, štene je bilo toliko slatko da je čak i mene razgalilo, mene kome nije palo na pamet da čuvam psa za mojih trideset.
  Bila je crna loptica od dlake. Samo je mrdala repićem i gledala najlepšim, totalno crnim očima.

  Kako smo Beba i ja izašli na Karađorđevu zapljusnula nas je gradska gužva,  automobili i kamioni koji su trubili.
  Tako je to u Savamali, u par koraka se iz mira i tišine Kosančićevog venca uleti u ''ludnicu'' Karađorđeve.
  Beba se već na to i navikla, tako da sam je stalno šetao bez povoca.

  Već je 9 sati, što je poprilično kasno ako se uzme u obzir da još uvek nisam popio kafu.
U bašti kod Raleta su već četiri stola puna, jedan neki srednjoškolci pobegli sa časa, za drugim sede neki alasi koji se spremaju da zabace na pristaništu, za trećim neki taksisti i ulični prodavci a za četvrtim moji drugari.
  Uvek ujutru sedimo za istim stolom i uvek nas je bar petorica-šestorica tu. Ima nas raznih, studenti, konobari, glumci, obezbeđenje u banci, marketu, programeri...
 Tako i ovog sunčanog jutra. Sedimo u toj bašti pored pruge, gde sve miriše na reku, na 5 metara smo od nje.

  Ujutru je tu onako baš užurbano i glasno, kao na njujorškoj berzi.
 Tu možeš kupiti auto, završiti vizu za Austriju, kupiti original farmerke ili parfem, mobilni telefon, bilo šta.
  Do nas je odmah lokal sa konceptualnim dizajnom, fensi stolicama, gde dolaze bogati klinci sa Senjaka i hipsteraj ekipa.
  Sve je to Savamala i potpuno u redu i normalno u Savamali, svi kontrasti i sudari kultura.

  Napokon sam došao do kafe, a Beba do svoje vode.
Pričamo za stolom o tome šta ima zanimljivo u gradu, ko će gde, na koju ćemo stranu kasnije, još jedan matine prolazi a Beba me vuče da otrčimo do Kališa i da se tamo igra sa ljudima i decom, koji je prosto obožavaju a neki već i poznaju i zovu da svrati malo do njih.

  Mala crnomanjasta atrakcija i spektakl emocija.



{Savamala, deo grada oko pristaništa i železničke stanice u Beogradu.
Savamala, izvor Wikipedia }

Sve zvuči lepše na francuskom

 
    Pariz, avgust.

    Sparno i dosadno popodne, pusto kao i u bilo kom delu ove planete, svi su na nekim obalama, na nekim putovanjima, godišnjim odmorima koje su jedva dočekali, a opet i ovako pakleno sparan, užarenog asfalta i pust, ovo je pust i sparan Pariz.

    Ovde možeš imati osećaj da i ulice plešu sa tobom, drvoredi sviraju muziku prirode. Par koji prolazi pored tebe je odeven kao da je izašao sa snimanja Kazablanke, zagrljeni jedno drugome govore u stihovima.

     Sećam se kada sam došao te '54. od francuskog sam znao samo Oui.
 I to je tada bilo dovoljno, dovoljno da na poziv prijatelja Francuza da dođem u Pariz, da bi imao posao za mene, odgovorim sa Oui.

    Moje dobro znanje engleskog, stečeno najviše u američkim filmovima je bilo dovoljno za prvobitnu komunikaciju, ali, u svakoj zemlji te više cene kada naučiš njihov jezik. Ili makar pokažeš da ti je stalo, da imaš volje da ga naučiš.

    Tečaj učenja jezika je išao svojim tokom, učio sam postepeno, a olakšalo mi je učenje to što sam tu, bilo mi je važno da čujem reči na govornom području, gde mogu svakog dana makar ponešto izgovorim, da li to bilo u dućanu na ćošku, da li na šalterima, da li u kafani u prizemlju zgrade gde bih svratio na bokalčić vina i slušao Francuze, Parižane kako pričaju.
   Iako ih većinu stvari baš ništa ne bih razumeo onda, pomagalo je da čujem reči, da slušam način na koji ih izgovaraju, da upijam u svest i u podsvest dikciju, intonaciju, zvuk i ton francuskog jezika.
   I divio sam se koliko lepo zvuči, koliko je bilo lepo slušati sve te ljude kako pričaju za susednim stolovima, iako nisam razumeo skoro ni reč.
  Svake večeri su se za tim stolovima mogli videti veliki pesnici ili pisci, jedna poznata glumica, pa veoma cenjena kreatorka ženske odeće, poneki političar, princ iz jedne bliskoistočne zemlje, vladar severnoafričke, princ Luksemburga, kao i neki mladi revolucionar iz Južne Amerike, izvesni Ernesto.

   ''To je Pariz, mon ami, možeš videti prinčeve i princeze u kafani, u parku.'' - govorio bi moj rođak, koga sam ponekad isto viđao, koji s obzirom da se rodio tu, nije baš najbolje znao srpski, pa je umeo da ubaci francuske reči za one koje nije znao na srpskom.
    I stvarno si mogao videti bilo kog svetski poznatog čoveka u Parizu, pa čak i biti komšija u zgradi, voziti se zajedno u starinskom liftu sa mehanizmom iz 19. veka koji je perfektno funkcionisao.

    Moje vino i oblaci od dima cigareta su mi bili jedini boemski drugari, bar dok nisam naučio francuski toliko da sam mogao ravnopravno da komuniciram sa svim tim zanimljivim ljudima.

   Uživao sam u tim večerima jer su bile filmske, bile su kao iz filmova koje sam gledao kada nas odvedu u bioskop jednom nedeljno mog mlađeg brata i mene.

   Često pomislim na moj Voždovac i brata, majku, zamislim kako bih svakog meseca dolazio u posetu da sam bogat kao neki princ, a ovako već tri godine jedva imam za garsonjeru, jedan sako za sunčane dane, jedan za hladne, hranu i malo vina uveče.
   Tamo, u domovini, nisam imao ni to, jer nisam hteo da budem član partije. Prezirao sam sve to.
 Nisam mogao imati posao zbog toga, a to je samo još veći inat izazivalo u meni.

   Tada me trgne konobarica blaženog osmeha, pitanjem ''Jeste za još vina, monsieur'' i moja nostalgija poteče iz misli u bokal, iz bokala u čašu, a onda se vrati u mene... I tako svako veče...

   Nostalgija, ta velika reč isprepletana snažnim emocijama, čak i ona lepše zvuči na francuskom.

Nostalgie, nostalži...

Mala prodavnica sećanja u Veneciji

-Mora da je svaka radnja u Veneciji, mala prodavnica sećanja.- reče Jack, dok je Ellen kuvala kafu sa druge strane pulta njihove vintage classy sređene kuhinje.
-Sigurno, dragi, a mi nikako da odemo tamo, za naše sećanje, naše uspomene.- odgovori tiho, pomalo setno Ellen.

Nema ni mesec dana kako su sredili svoj stan, nakon skoro cele godine natezanja sa bankama koje bi im dale kredit, sa preduzimačima koji bi to opremili kako bi oni to želeli, neki slobodni miks koji su zajedno osmislili i zamislili, miks modernog dizajna i vintage nameštaja i stvari po zidovima, stolicama u kuhinji i ostalog, do toga da su jedva dobili osnovni kredit za renoviranje a Jack je na kraju uzeo da sam pravi razne stvarčice u svojoj garaži jer nije više imao strpljenja sa preduzimačima i visokim cenama.

Rezultat toga i produkti onoga što je stvarao bili su očaravajući, čak je i poslovično ''teška'' na ispoljavanju emocija, Ellen otvorila i oči i usta i držala se za obraze iznenađeno kada je videla prvu lampu koju je napravio, od nekih stvarčica od kojih se nije očekivalo da se bilo šta pravi, stvari i delova praktično za bacanje ili za recikliranje.

Jack je odrastao uz generacije muškaraca u svojoj familiji koji nikada nisu bacali takve stvari, uvek nešto može zatrebati, ili se nešto napraviti od nečeg starog, stalno su majstorisali nešto, dok njega to u detinjstvu nije mnogo interesovalo, bilo mu je uvek važnije da izleti napolje, šutira loptu ili jurca mirnim ulicama predgrađa, nego da bude u stolarskoj radionici sa dedom, ili u autoradionici sa ocem i stricem.

Sve dok mu se sada nije ukazala i prilika, ali i nužnost, na koju ga je naterala situacija, da on nešto stvara, pravi u improvizovanoj radionici, u svojoj garaži u Nju Džerziju.

-Ovog leta ćemo napokon u Evropu, draga, i videćemo tu Veneciju dok nije potonula skroz čekajući da mi sredimo stan.- reče joj sa osmehom punim radosti, ali i ponosa.
-To će biti lepo, zaslužili smo to.- odgovori Ellen, sa pogledom ljubavi i spokoja u svojim očima.
-Darling, znaš da često prekraćujem svoje vreme u pauzi posla ''putovanjem'' na internetu?- upita je.
-Da, jesi video nešto zanimljivo?- uzvrati Ellen.
-Eto, sada kad napokon možemo da razmišljamo i o putovanju, gledao sam Veneciju, našu davnu želju, i od svega poznatog i već legendarnog tamo, meni je najveću pažnju privukla jedna stara radnjica, knjižara-biblioteka ''Acqua alta''. Stvarno je nešto posebno, dođi, moraš pogledati.

-Stvarno je nešto posebno, volim ovako kreativne stvari od nečeg tako jednostavnog.- oduševljeno reče Ellen i prebaci se preko pulta da priđe i poljubi ga.

Koliko je samo radnja u Veneciji, i sve su prodavnice sećanja, nečijih, nekadašnjih, sadašnjih, budućih.

Živela Venecija!

Gospodin Um i gospođica Sumnja

   Kao i svakog jutra, gospodin Um bi se uredno javio gospođici Sumnji koja je prodavala novine u trafici baš na korak i po od Umovog ulaza.

   Ne bi mogao da mimoiđe gospođicu Sumnju na početku dana čak i da je hteo.
Gospođica Sumnja je uvek besprekorno uredna, sa najslađim prirodnim loknama na njenoj smeđoj kosi, krupnim očima kao kestenima i dobronamernim osmehom komšije.

-Dobro jutro, gospodine Um, da li ste za novine ili nešto drugo?- upita ga kako ga je videla da izlazi iz zgrade

-Dobro jutro, dobra moja Sumnjo, da znaš da bih mogao neke novine, zašto da ne?- reče on i blago uzdahnu, kao da samo on zna čemu toliko teatralan odgovor na obično, kurtoazno pitanje.

Taj tihi flert i romantična tenzija između njih dvoje kao da je oduvek postojalo, kao da se znaju od davnina, pa još dalje, neko iskonsko poznanstvo, od postanka sveta.

Oduvek je našem gospodinu Umu gospođica Sumnja tu, kao da ga prati šta god da poželi tog dana da radi, uradi, kao da mu se stvori tu da ga priupita: "Da li ste za neke novine ili?"

Nema novina bez dobre stare gospođice Sumnje.