Matine u Savamali

  Tog jutra je na Kosančićevom vencu sve bilo kao da je neki veliki praznik, onako, bilo je baš sunčano i svi su nekud žurili.
  Tako oduvek pamtim praznike, nekako je uvek sunčano i svi mogu obući nove stvari.

  Krenuo sam ispod Brankovog da prošetam Bebu, predivnu ženku labradora koju sam dobio prošle godine od bivše devojke.
  Samo je pozvonila jednog jutra i rekla: "Evo, poklanjam ti je, meni moji ne daju da čuvam psa u stanu i nemam gde sa njom. Znaš kako su neumoljivi."
  Ne bi ona poklanjala da je nešto što bi joj trebalo naravno, ipak je to bivša.
Ali, štene je bilo toliko slatko da je čak i mene razgalilo, mene kome nije palo na pamet da čuvam psa za mojih trideset.
  Bila je crna loptica od dlake. Samo je mrdala repićem i gledala najlepšim, totalno crnim očima.

  Kako smo Beba i ja izašli na Karađorđevu zapljusnula nas je gradska gužva,  automobili i kamioni koji su trubili.
  Tako je to u Savamali, u par koraka se iz mira i tišine Kosančićevog venca uleti u ''ludnicu'' Karađorđeve.
  Beba se već na to i navikla, tako da sam je stalno šetao bez povoca.

  Već je 9 sati, što je poprilično kasno ako se uzme u obzir da još uvek nisam popio kafu.
U bašti kod Raleta su već četiri stola puna, jedan neki srednjoškolci pobegli sa časa, za drugim sede neki alasi koji se spremaju da zabace na pristaništu, za trećim neki taksisti i ulični prodavci a za četvrtim moji drugari.
  Uvek ujutru sedimo za istim stolom i uvek nas je bar petorica-šestorica tu. Ima nas raznih, studenti, konobari, glumci, obezbeđenje u banci, marketu, programeri...
 Tako i ovog sunčanog jutra. Sedimo u toj bašti pored pruge, gde sve miriše na reku, na 5 metara smo od nje.

  Ujutru je tu onako baš užurbano i glasno, kao na njujorškoj berzi.
 Tu možeš kupiti auto, završiti vizu za Austriju, kupiti original farmerke ili parfem, mobilni telefon, bilo šta.
  Do nas je odmah lokal sa konceptualnim dizajnom, fensi stolicama, gde dolaze bogati klinci sa Senjaka i hipsteraj ekipa.
  Sve je to Savamala i potpuno u redu i normalno u Savamali, svi kontrasti i sudari kultura.

  Napokon sam došao do kafe, a Beba do svoje vode.
Pričamo za stolom o tome šta ima zanimljivo u gradu, ko će gde, na koju ćemo stranu kasnije, još jedan matine prolazi a Beba me vuče da otrčimo do Kališa i da se tamo igra sa ljudima i decom, koji je prosto obožavaju a neki već i poznaju i zovu da svrati malo do njih.

  Mala crnomanjasta atrakcija i spektakl emocija.



{Savamala, deo grada oko pristaništa i železničke stanice u Beogradu.
Savamala, izvor Wikipedia }